DR SR
08 jul 2019

PREVODILAC DOBIJA REČ:

Draško Drak Nikodijević je bio prvi basista i vokal čuvenog benda iz osamdesetih, „Igra staklenih perli“. Nakon napuštanja ovog benda, oformio je The White Rabbit Band i krajem osamdesetih se odselio u SAD, gde je radio kao usmeni prevodilac za USAID, Stejt department i mnoge druge, dok je istovremeno nastavljao da gaji svoju prvu ljubav prema muzici, i otkrivao druge, kao što su meditacija i reiki.

Njegovi intervjui vezani za muziku i muzičku karijeru su česti, ali danas sa nama razgovara o bitnim momentima u svojoj prevodilačkoj karijeri.

  • Kako ste se našli u prevodilačkom poslu?

D: Još dok sam studirao u Beogradu, držao sam časove engleskog deci, i radio neke sitne prevode za džeparac. Međutim, klijentima su se svideli moji prevodi, pa sam do završne godine školovanja već radio kao honorarni prevodilac sa punim radnim vremenom.

  • Zašto ste se odlučili za usmeno prevođenje i kojim putem ste stigli do trenutne tačke u svojoj karijeri?

D: Nikada nisam razmišljao o usmenom prevođenju. Nisam mislio da mogu to da radim. Simultano prevođenje me je prepadalo živog! Ali, kao muzičaru, bio mi je potreban „dnevni“ posao, čuo sam za otvoreno radno mesto u Stejt departmentu u Vašingtonu, koji se dobro plaćao, a meni je bio potreban novac… pa sam otišao do Vašingtona, uradio testove i dobio posao. Posao je podrazumevao usmeno prevođenje i putovanje po SAD-u sa pojedincima i grupama iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. U to vreme, živeo sam u Njujorku i tamo su bili potrebni tumači na sudu…

Nikada nisam imao razvijen biznis plan, niti bilo šta slično. Retko se reklamiram, čak ni ne nosim vizitkarte. Međutim, klijentima se sviđa kako radim i nastavljaju da rade sa mnom.

 

  • Kako ste ulovili svoj prvi prevodilački posao?

D: Ne sećam se svog prvog prevodilačkog posla. Sećam se da sam prevodio stripove o Garfildu, dok sam još išao u školu. To mi se baš sviđalo.

A prvo usmeno prevođenje je bilo za kinesku delegaciju (sa usmenim prevodiocem za engleski-kineski) u Novom Sadu. Moj ujak je u jednoj kafani u Novom Sadu slučajno čuo da je nekome potreban usmeni prevodilac za engleski, pa je odmah prijavio svog sestrića kao dobrovoljca. I tako sam dobio svoj prvi posao, a bio je užasno stresan. Bio sam mlad i neiskusan i uglavnom nisam imao predstavu o čemu se govori, pa sam puno improvizovao, i zbog toga se stideo. Kompletna noćna mora!

  • Šta je za Vas bio najveći izazov u karijeri?

D: Verovatno prvi ulazak u kabinu za simultano prevođenje. Prvo simultano prevođenje sam radio u Stejt departmentu u Vašingtonu, a ticalo se Vašingtonskog sporazuma između bosanskih Hrvata i muslimana povodom formiranja Federacije Bosne i Hercegovine. Stipe Mesić, Silajdžić… i mnoge druge bitne političke ličnosti su bile prisutne.

Drhtao sam. Nisam imao nikakvu obuku ni prethodno iskustvo u simultanom prevođenju. Moja srpska ekavica je odjekivala među svim Hrvatima i Bosancima. Nisam imao predstavu šta se dešava. Na svu sreću, sa mnom je u kabini bila Maja Popović, veteran prevodilac u Stejt departmentu, koja mi je puno pomogla. Pre nego što smo počeli, naš nadređeni je došao u kabinu, dao mi kratka uputstva i onda rekao: „Idemo, onda. Nemoj da zabrljaš!“ i okrenuo mikrofon prema meni. Graške znoja su me oblile. Razumeo sam da prisustvujem stvaranju istorije, i baš sam se plašio da to neću uraditi kako treba. Srećom, Maja je bila tu. Niko se nije požalio na moj rad, i tako je sve počelo!

  • Koje je za Vas najveće profesionalno postignuće?

D: Moje najveće postignuće je to što sam uspeo da preživim. Kada sam počeo da se bavim prevođenjem, nikada nisam o tome razmišljao kao o karijeri, već o privremenom „dnevnom“ poslu dok se moja muzička karijera ne razvije, ili se ne desi nešto drugo. A onda, više od 40 godina kasnije, još preživljavam, dobro se snalazim finansijski… a nikada nisam imao „redovan“ posao. I zbog toga sam zahvalan.

Takođe, kao predstavnik Stejt departmenta, imao sam više prilika da upoznam indijanske poglavice, vračeve, sudije i plemenske aktiviste iz različitih plemena. Turisti obično nemaju šansu da upoznaju bilo koga od njih. Oduvek su me Indijanci fascinirali. Oni gaje posebno poštovanje prema prevodiocima. Jednom, sećam se, bio sam u poseti indijanskom plemenu u Arizoni sa grupom posetilaca sa Kosova, sa nekoliko drugih usmenih prevodilaca za srpski i albanski, a poglavica plemena je izrazio posebno poštovanje prvo prema prevodiocima, a tek onda je pozdravio sve ostale. Haug!

Drugi put sam bio sa jednim stručnjakom za marketing iz Beograda, u Severnoj Dakoti, i uspeli smo da uđemo u rezervat Dakota Sijuksa „Jezero duhova“, i proveli smo nekoliko dana sa vračem i njegovom porodicom. Takođe smo učestvovali u njihovim plemenskim ceremonijama, a o kojima smo obećali da nećemo pričati.

  • Sa kakvim etičkim dilemama ste se susreli kao prevodilac i na koji način ste reagovali na njih?

D: Kada je u pitanju posao u Stejt departmentu, uglavnom se sarađuje sa okorelim profesionalcima, tako da nema iznenađenja. Međutim, dok sam radio kao sudski tumač u Njujorku i Nju Džersiju, neki slučajevi su stvarno bili za priču.

Većina emigranata iz bivše Jugoslavije su Dalmatinci sa udaljenih jadranskih ostrva. Mnogi rade na gradilištima i nikada ne nauče engleski, ali, zarad komunikacije, uspevaju da razviju čitav rečnik izmišljenih „engleskih“ reči. Bilo mi je potrebno neko vreme da razumem da je „kampan“ u stvari „compound mixture“ (smesa) a „šidrag“ – „sheetrock“ (gipsana ploča)! Takođe, pravnici vole da u svojim ispitivanjima koriste preterane „pravne“ termine kako bi namerno zbunili svedoke… dok će svedok misliti da tumač namerno koristi nerazumljive termine, i žaliće se na tumačenje. Zbog svega ovoga, brzo sam naučio da ako želim da nastavim da radim kao sudski tumač, moram da „modifikujem“ pitanja advokata i da koristim termine koje hrvatski svedoci mogu da razumeju.

  • Šta ste radili kada osoba za koju prevodite kaže nešto sa čim se ne slažete ili što Vas pogađa?

D: O, često moram da prevodim neistine, u svom poslu. Političari često lažu ili pogrešno tumače činjenice. Ali, u tim situacijama o sebi mislim kao o „prevodilačkoj mašini“, skoncentrisan sam na kvalitet prevoda i ignorišem sadržaj.

Jednom se desilo da grupa Albanaca sa Kosova nije mogla da dobije tumača za albanski, pa sam se ja prijavio da uskočim, ako nisu imali ništa protiv da govore srpski. Malo su se ustezali, pa sam im rekao „Možete reći Amerikancima šta god želite. Sve ću prevesti pošteno i tačno, ali nemojte očekivati od mene da verujem u ono što govorite. Jesmo li ok?“ I tako su govorili o tome kako su Albanci najstariji narod na Balkanu, o albanskoj dinastiji Nemanjića, koja je gradila manastire, pre nego što su Srbi došli i sve uništili, i tako dalje. Kao što sam i obećao, sve sam tačno preveo, i to bez ijednog komentara.

  • Kako se pripremate za zadatak usmenog prevođenja?

D: U idealnoj situaciji, dobijem sve materijale unapred. U manje idealnoj situaciji, pokušam da saznam ime klijenta, tako da mogu da se preko njihovog veb sajta upoznam sa njihovom firmom, poslovanjem. Često ne dobijam ništa unapred, i to je onda teško. Uradim šta mogu. Na kraju krajeva, samo sam čovek.

  • Kojim poslom se najviše ponosite i zašto?

To je jedna duga i gorko-slatka priča. Istinita. Desila se u Njujorku početkom devedesetih, u vreme kada je Srbija bila u ratu sa Hrvatskom. Rat je naravno uticao i na zajednicu imigranata u Njujorku, takođe.

Jednog dana, dobio sam poziv od agencije povodom usmenog prevođenja. Rekli su mi da je u pitanju pomalo neobičan posao i da treba da odem u Bruklin, u kancelariju „gospodina Vajt[1]“ a on će mi već objasniti šta je u pitanju.

Narednog dana, bio sam u Bruklinu ispred staklenih vrata kancelarije, na kojima je pisalo „Redžinald Vajt, advokat“. Pokucao sam. Vrata je otvorio gospodin crne boje kože u finom odelu.

„Tražim gospodina Vajta“, rekao sam učtivo.

„Errrr… Ja sam“, rekao je, široko se osmehujući. „Iznenađeni ste?“ pitao je, još uvek sa osmehom.

„Iskreno, da“, priznao sam. Pogledali smo se i glasno nasmejali obojica.

I tako mi je g. Vajt objasnio da je njegov klijent iz Slavonije pretrpeo povrede na radu, na železničkom gradilištu, te je g. Vajt pripremio dokument sa opisom incidenta za Odbor za odštetu radnika. Trebalo je da odemo do klijenta kući, pošto je povređen, a moj posao je bio da mu usmeno prevedem pomenuti dokument na hrvatski, i, ako se složi sa izloženim sadržajem, da ga zamolim da potpiše.

Ništa lakše, činilo se. Hajdemo!

„Takođe, rekao mi je da su Srbi ubili njegovog brata, i on mrzi Srbe“, dodao je g. Vajt. Srce mi je stalo.

„Ja sam Srbin“, rekao sam.

„Užas! Šta ćemo sad? Rekao je da Srbima ne dozvoljava uopšte da mu uđu u kuću!“

Nisam hteo da izgubim tu tezgu, pa sam mu rekao „hajde da odemo tamo, pa ćemo improvizovati, snaći se, i prevazići prepreku…“

Krenuli smo njegovim kolima ka Astoriji, delu Kvinsa gde inače žive mnogi hrvatski emigranti. Potrajalo je, ali konačno smo stigli. Hrvat je hramao i kretao se s teškoćom. Pogledao sam zidove njegovog stana – bili su prekriveni slikama šahovnice i hrvatske vojske. Takođe, slikama Hrista i Device Marije. Pomislio sam da je to dobar znak.

I tako, preveo sam dokument, koristeći srpski, i izraze koje lako razumeju Hrvati. Ali, video sam nervozan trzaj kod njega svaki put kada bih upotrebio „hiljadu“ umesto „tisuću“.

Nakon nekog vremena, završili smo, i g. Vajt i ja smo se spremali da krenemo. Dok smo se opraštali, bacio je bombu „… a iz kog ste dela Hrvatske?“.

„Iz Beograda“, odgovorio sam.

„Aaaaaaa“, počeo je da viče. „Mog brata su ubili Srbi, ko će mi vratiti brata, aaaaaa?!“

Slušao sam ga, očito potresenog, ne prekidajući ga.

„Veoma mi je žao što to čujem, gospodine“, rekao sam polako. „Vidite, i ja sam izgubio rođaku u Vukovaru. Odrasli smo zajedno, udala se u Hrvatskoj, odselila u Vukovar, i poginula tamo. Ko ju je ubio? Ko zna. Sada je mrtva. Svi smo mi žrtve ovog rata.“

„I šta ćete uraditi po tom pitanju?“ pitao je, još ljut. Izgledalo je kao da je prvi put postao svestan da su i srpski civili ginuli u ratu.

„Jedino što možemo je da se molimo Isusu da se rat što pre završi. Jedino što mi smrtnici možemo, gospodine!“ Samo je stajao, bez reči, pa sam nastavio:

„Želim Vam srećan Božić, i molim se da se ovaj rat što pre završi.“ Pustio sam da se bol oseti u mom glasu.

„E, i vi ste hrišćani? E, pa srećan Vam Božić, također!“, rekao je sa osmehom punim suza i gotovo da smo se zagrlili. Ispratio nas je niz hodnik, pa niz ulicu, hramajući sve vreme, i kada smo g. Vajt i ja ušli u kola, ostao je da stoji ispred zgrade, mašući nam s trotoara.

„Šta ste mu rekli?“ upitao je g. Vajt, čim smo krenuli. „U jednom trenutku je bio toliko besan da sam mislio da će Vas udariti, a onda ste mu nešto rekli, i odmah zatim, gotovo da se grlite! ŠTA STE MU REKLI?“

Razmislio sam šta da kažem i odjednom mi je sinulo. Nije bilo u pitanju to šta sam rekao, već način na koji sam rekao, koji je izazvao promenu stava. Napao me je kao Hrvat Srbina, i da sam odgovorio na isti način, verovatno bi me udario. Umesto toga, obratio sam mu se iz srca, na ljudskom nivou. Na sreću, prihvatio je to i nešto što je moglo da se završi tragično, imalo je srećan kraj. G. Vajtu se svidelo objašnjenje, i rekao je da nam je potrebno više takve međurasne komunikacije u svetu. Mislim da smo sva trojica toga dana naučila bitnu lekciju.

  • Koji je najgori posao koji ste morali da uradite?

D: U pitanju je bilo neko „uradi sam“ uputstvo za pravljenje nameštaja. Bilo je loše napisano, puno termina koje nisam razumeo tako da sam morao da se vratim klijentu, sa podvijenim repom, i kažem da ne mogu da uradim prevod. To je bio jedini put da nisam završio posao koji sam prihvatio.

  • Koja je najbolja, a koja najgora strana posla usmenog prevodioca?

D: Najbolja strana su putovanja, prilika da se upoznaju ljudi sa najrazličitijih strana. A najgore za mene je to što moram da ponavljam šta drugi imaju da kažu. Mnoge moje kolege nemaju taj problem, ali za mene je to najgore.

 

  • Kao tumač, morate dobro da razumete najmanje dve kulture. Da li ste imali neko iskustvo koje možete da podelite sa nama, u kome su se te kulture sudarile, u potpuno suprotstavljenim načinima razmišljanja i komunikacije?

D: Da, velika je odgovornost razumeti različite kulture. Na primer, jednom sam prevodio usmeno za jednog političara iz Bosne, na sastanku sa gospođom iz Portlanda u Oregonu. U jednom trenutku on reče: „U mojoj zemlji, starija debela gospođa, kao što ste Vi, nikada ne bi dobila posao.“ Okrenuo sam se ka njemu i rekao na srpskom: „Ovo neću prevesti, molim Vas da preformulišete, a kasnije ću Vam objasniti.“ Na sreću, složio se, i velika kulturološka katastrofa je izbegnuta.

Ili, primer novinara iz Crne Gore koji mi je rekao da tražim od konobara da donese hleb… u kineskom restoranu! Odbio sam.

 

  • Kako reagujete na to kada dobijete tekst govornika tek neposredno pre nego što počne da drži govor?

D: Budem zahvalan. Najčešće uopšte ne dobijem tekst.

 

  • Koja je najzabavnija priča sa prevodilačkih poslova koje možete da se setite?

D: Život je brutalno skup u Njujorku, pa po pravilu nikada ne odbijate posao koji se plaća. Nekad sam čak prihvatao i sudska saslušanja na makedonskom (nadajući se da će razumeti srpski). Nikada nisam odbio posao. Uvek je bilo pravilo „improvizuj, prilagodi se, reši problem“ – i saslušanje je gotovo!

Jednom sa išao na Staten Ajland da tumačim za jednu gospođu na makedonski. Većina Makedonaca bar malo razume srpski, dok ga neki i tečno govore. Ova gospođa, naprotiv, nije znala ni reči srpskog, a ja sam razumeo tek par reči makedonskog. Hjustone, imamo problem! Objasnio sam advokatima da imamo „male lingvističke neusaglašenosti“, ali svi su hteli da uzmu izjavu toga dana, pa smo nastavili. Gospođa je imala saobraćajnu nesreću, vozeći bez vozačke dozvole, i plus, nije bila legalno u SAD-u. I tako, kada je tužilac tražio da opiše kako se nesreća desila, gospođa je počela da objašnjava kako se „trokot“ stvorio niotkuda. Šta je taj „trokot“? Palo mi je na pamet da je OT verovatno neki član u makedonskom, ali šta je onda TROK? Mozak mi je radio 300 na sat. Odjednom, palo mi je na pamet da je TROK verovatno povezano sa „truck“ (kamion), pa sam odlučio da pokušam tako. „Kamion se stvorio niotkuda“, preveo sam. „Kakav kamion?“ pitao je tužilac. „Kakav trokot?“ preveo sam pitanje za Makedonku. Pogledala me je, mrtva ozbiljna, i rekla „eden golem trokot“. Mislio sam da je užasno smešno, ali morao sam da ostanem ozbiljan.

  • Neki prevodilački zadaci koje posebno pamtite?

D: Jednom, na prekretnici veka, posao mi je bio da pratim grupu ljudi iz Srbije, koji su bili na kulturnom pohodu. Pošto su svi govorili engleski, moj posao je bio da ih vozim sa jednog sastanka na drugi, dok smo posećivali muzeje, opere, pozorišta, koncerte… po celim Sjedinjenim Američkim Državama. I još su me plaćali za to!

 

  • Gde se susreću muzika i prevođenje i da li mogu da žive zajedno?

D: U mom životu, muzika i prevođenje nekako uravnotežavaju jedno drugo. Kao muzičar, izvođač, vođen sam sopstvenim egom, i puštam da moja kreativna strana dođe do izražaja. U isto vreme, kao tumač, moram da ostavim ego iza sebe, progutam ponos, i samo ponavljam ono što drugi imaju da kažu.

Ali, u oba slučaja, ja sam i šaman. Posao šamana je da prenese „drugi“ svet onima koji ga ne vide ili ne razumeju. Kao muzičar, tumačim nevidljive svetove, a kao tumač, tumačim kulture (i političke stavove).

 

  • Koji savet biste dali tumačima koji tek peku svoj zanat?

D: Isti savet koji je meni dao nadređeni prvog dana na prvom poslu. Rekao je da postoje dve vrste tumača na svetu: amateri i profesionalci. Obe vrste prave greške. Ali, amateri, čim naprave grešku, raspadaju se i gotovi su. Profesionalci, sa druge strane, takođe prave greške, takođe se nekada raspadnu… ali se oporave na početku naredne rečenice i guraju dalje. Nikakva frka. Samo nastavi, ne prekidaj, i biće sve dobro.

 

 

[1] White (vajt) – bela boja, prim.prev.